pričali smo nemušto

kao stranci

koji su to 

iznenada postali

jednog proleća

osamdeset i neke

(devedeset i neke...

dve hiljade i neke...)

pričali smo

ne shvatajući se

pričali smo

svako svoje

i svako sebi

govorila je 

da će otići

da će uskoro otići

nisam zapamtio 

kuda

kome

i zašto

ili mi je bilo svejedno

rekao sam joj

da ću 

napisati sonet

o lutkama

možda

o marionetama

ili o živim lutkama

bez srca

i bez svesti o sebi

nisam je zadržavao

ni rečima

ni pogledom

ni najmanjim gestom

opraštanja

ili kajanja

otišla je

natuštilo se nebo

nad kamenom liticom

i nad

nenapisanom pesmom

preteće

stvarajući hladnoću

na obrazima

dajući sivom kamenu

još ubitačniju boju

a pesmi

sonetu

ili već čemu

nemogućnost izraza

otišla je

a ja sam pokušavao

i pokušavao

da sastavim

već napisanu pesmu

odavno potrošenu uspomenama

čak sam počeo

da u kamenu urezujem

neke reči

oštricom sopstvenog bola

ne zbog odlaska

ne zbog prestanka

nego zbog 

neizrecive tuge

i zbog 

neizrecive lepote življenja

zagledan u suro

nemilo

nebo nad kamenom

rakao sam sebi

da ću ipak 

jednom napisati

taj prokleti sonet

sonet

o sudaranju Pakla i Raja

o ratovima Erosa i Tanatosa

o iskri

žaru 

i večitoj vatri

o hladnom kamenu

i tmuštom nebu

sonet

o rađanju i umiranju

sonet bez ijedne jedine reči

sonet o ljubavi

Milen Šelmić