Kažu da je bilo

rano jutro,

samo svitanje,

praskozorje,

onda,

kada su beli krinovi

prvi put

procvetali.

Ptice su,

čuo sam,

namah zanemele

od lepote,

ostale

kao skamenjene

u momentu

koji nije prolazio.

A more,

more je prestalo

da hvata

prve izlazeće zrake,

zagledalo se

u neke 

svoje dubine,

bez šuma,

bez zvuka,

bez talasa.

Samo trenutak

bezvučja,

jedan tren večnosti,

jedinstven

dah slobode

u osećaju rađanja,

trepet neprolaznosti

uhvaćen u sećanju,

bljesak

gotovo anđeoske

beline...

Bilo je, kažu, rano,

rano jutro...

Milen Šelmić