Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem
Znam da sam slabo osvetljena
- prekidača nije bilo
Ipak
- priznajem
sebi me je privukao 
opojni pištac pažnje
Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi
Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani
Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće
Ali
Jaoooj
Tamo vode više nije bilo
Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i
" Niz rub - pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih "

Marina Adamović