Ustajem u inat vetrovima
i svim nemim zavetima
nepisanim pravilima
iluzijama i moranjima
zgađena ljudskim slabostima
sitnim dušama 
da od razmetanja
sačuvam pesmu
tako olako uzetu.

Zbog nje ne volim izgovore
smišljene laži i poluistine
i fraze pripremljene
odavno naučene
i ne prodajem 
ovu grudvu topline
u dnu srca zavučenu
za igre trojanske
jer od mitova ne živim.

I ne dam da cveće kraj puta
postane još jedno stratište
po kojem će neljudi da gaze
jer sve dok nosim moj krst
i stihom umesto mača pretim
oštra će sečiva mojih reči
ostavljati za sobom zgarište
za svaki 
zgaženi beli cvet.