u mom su gradu

uvek pevale večeri

odzvanjali zvuci života

čuli se odjeci

neprekinutih snova

i razdragane mladosti

moj grad je bio 

grad 

raspevane dobrodošlice

i grad 

harmoničnog življenja

u takvom gradu

bilo je lako pronaći sebe

njemu se bilo lepo

svaki put iznova vraćati

sad se u njemu

ne čuje muzika

ne sviraju odavno 

ni dunavske obale

onom posebnom tišinom

između dve košave

kao da su svi zvuci zameteni

nekim nametnutim zaboravom

i ptice kao da su zamukle

od uzaludnog dozivanja

onog

što se vratiti ne može i neće

ovde se više ništa ne čuje

ni eho sopstvene misli

ni uzmicanje ponoći pod zvonikom

ni treptaj trenutka u vremenu

ovde nema ničeg za mene

ovo nije moj grad

ovo je ovde razvalina

koja nemušto

ćuteći

govori o nama

Milen Šelmić