Opet ću se pitati
kakvo si semenje posejao
da iz njega stalno niče
taj devičanski osećaj
koji me prati.

I znam
ostaću zavejana tišinom
okupana iluzijom
prekrivena izmaglicom
nekog davnog čekanja.

Ni odgovore neću dobiti
nisam ih ni imala
znam samo da ću tražiti
zaspalu sliku
u mojim očima.

Kao i do sada
stih po stih pisaću
tražeći tebe
tražeći sebe
u svakom od njih.

Možda se i nađemo
ko će to da zna
mi sigurno ne
jer da smo znali
ne bi sada bili
deo ove
ili neke 
buduće pesme.