Čini mi se nekad

da čujem korake

tvoj znani hod

ali me vetar uveri

da to samo maštam

jer ne mogu

da prihvatim zauvek

učini mi se tako

kao da pričaš

one tvoje priče o svemu

a ja se umirim

da ne nestane

taj nemušti šapat

jer mi je teška

konačna tišina

i poželim

najčešće noću

dodir ruke tvoje

preko čela blag

da odagna strah

samoću i tugu

da znam

da ima neko moj

neko

ko za mene živi

i diše

i nikad

odrasti neću

provešću svoje trajanje

u traženju tebe

i

iako ne sanjam

čekaću  te

u svojim snovima

mama

Biljana Gavrilović