Popodne je ozbiljno pretilo da se pretvori u veče, sve češće zatamnjujući prizore pred mojim očima... nisam siguran da li sasvim namerno, ali napravio sam trampu sa vetrom.

Ja njemu jednu mladost, on meni jednu pesmu. On je othujao dalje, odnoseći moju mladost, ja sam ostao tu, misleći samo na pesmu. I na nju.

Ona je pevala pesmu

moje mladosti,

dok sam je u snu ljubio,

iako neznanu, daleku,

tek izmaštan cvet,

na proplanku,

koji nikada nisam video,

nalik na odjek

nekih davnih snova...

Baš kao plimni talas

na toplim morima,

širila se ta pesma

mojim grudima

uzdrhtalim od lepote,

uznemirenim mladim vetrom,

i video sam

i čuo sam

i osetio sam

moć verovanja u tom kratkom časku.

Tad sam zaplovio

na tom talasu,

na tom mladom vetru,

zaplovio prema tom cvetu

dalekom, neznanom,

neubranom,

zaplovio prema vidiku,

prema verovanju,

prema mladosti

i prema odjeku moje pesme...

Nisu me prenule ni rane večernje svetiljke, ni poslednja dozivanja rečnih galebova, koji su se spremali na počinak. Stajao sam na keju, kao opčinjen trenutkom u kome sam se zatekao. Nisam razmišljao ni o čemu drugom.

Mislio sam samo na pesmu. I na nju.

Milen Šelmić