setih se
da ti nikada nisam rekla
kako sam te lagala
dok sam se iskradala
u okrilju noći jurila
na belim konjima kroz šume.
Kako sam bila ko ptica lakokrila
u širokom zamahu slobode.
Nisam ti pričala o ciganima
ni kako sam s njima igrala
u letnjim noćima oko vatri
i veselo podvriskivala
uz daire i pesmu.
Ne znaš ni da sam
nekim zorama
bosa trčala po rosi
kose raspuštene
širila ruke i pozdravljala
sunce i novi dan.
Ne znaš ni da sam
umela zaspati na mahovini
napiti se vode sa izvora
i osladiti šumskim jagodama.

Za tebe sam uvek bila
nešto drugo.

Ti nisi shvatio
da nisam zlatna ptica
da je krletka moj grob
a zamak grobnica.
Ti nisi prepoznao 
divljakušu u meni
koja se raduje maslačku
letnjoj kiši
koja jurca za svicima
i leptirima
neukrotivu
nesalomivu
razuzdanu
duše kao u deteta.