Okupano u gorskom oku

pojavilo se sunce.

Podiglo suncokrete,

probudilo ptice,

i pomešalo svetlost sa oblacima.

A negde na istoku,

negde na jugu,

zemlja se bojila crvenilom.

Divlje mačke su mahnitale,

preobučene u ljude,

maskirane u marince,

pripadnike specijalnih jedinica

i pilote.

Negde na istoku,

negde na jugu,

vazduh se bojio u crveno.

Teškim zadahom baruta i krvi.

Gorsko oko je oslepelo od 

uzaludnog čekanja sunca.

A negde na istoku,

negde na jugu,

i sunce se bojilo u crveno.

Snažnim osećajem smrti.

Mačke su odnele sunce, 

kada je jezero sasvim nestalo.

I nastavile svoj pir.

Daleko od granice razuma,

procvetao je samo jedan krin.

Uporno odbijajući da primi boju,

od crvenog, umirućeg sunca.

Niko mu nikad nije iz crkvenih knjiga

čitao Ave Maria.

Ni zapise o caru Solomonu.

Ipak je ostao prkosno beo

i kada su mačke,

jedna, ili više njih,

pojele jezero i ubile sunce.

I zapamtio je, belinom,

istok, jug, jezero i sunce.

Negde je sve to još postojalo.

Milen Šelmić