Nisam brojao dane mladosti

ni verovao 

da iz prolivene bikove krvi

može iznići nešto više

od klicanja pomahnitale rulje

ili mrlje na krilu Arhanđela

čak ni to

možda uteha matadora

u ritmu pomahnitalog flamenka

na dan pobede u igri 

koja obavezno završava smrću

ili sramotom

Opojna kao miris rakije od jabuka

pomešan sa strahom od neprihvatanja

samo se stvorila tamo

između grubo tesanih stolova

u bašti sa magnolijama

i ponekom trešnjom

španskom

u dugačkoj haljini 

boje svetlog bagremovog meda 

i pogledom zalutalim

negde među oblacima

sumračnog madridskog neba

vino se pilo iz neobičnih 

glinenih vrčeva

pomalo okrnjenih rubova

nije to nikome ni bilo važno

pa ni meni

naročito tih nekoliko sekundi

dok je vizija lebdela pred mojim očima

kao nestvarna izmaštana slika 

delo pripitog uma

zarobljenog u svojim maštanjima

i lutanjima po sopstvenom svetu

punom nedoumica i kolebanja

nekako sam odmah spoznao 

da se ne zove Esperanca

bio sam gotovo siguran

da je njeno poreklo

negde sa druge strane Pirineja

ili sa druge strane svemira

iako nije progovorila ni reč

ni jednim gestom nije pokazala

da me je svesna

kao ni bilo koga drugog

znao sam da nije nada 

to što je dovelo do plime

nedefinisanih osećanja

neke nostalgije za ljudima

koje sam nekad poznavao

i voleo

nije mi bilo žao kada je nestala

osetio sam olakšanje

ravno skidanju tereta

za koji nasam ni znao

da sam ga nosio sa sobom

u sebi

godinama i godinama

vino je ponovo imalo ukus lešnika

pomalo zaboravljenog zavičaja

i sećanja na davne odlaske

a ja sam i dalje nehajno trošio

zlatne trenutke mladosti

ispijajući to teško

oporo vino

za grubo tesanim stolom

između stabala španske trešnje

i netom procvetale magnolije...

Milen Šelmić