***
Sanjao sam te pre svih buđenja
I san taj vukao me kao nit
Kroz sva moja lutanja lavirintima čuđenja.
Negde u izlomljenim hodnicima
Samim sobom poražen.
U ludilu, sledio sam igru!
Mazeći prazninu praznim rukama,
Ljubeći reč svojim usnama,
Privikavao sam se na samoću.
Ponekad noću, u daljnjem uglu straha,
Drhtao bih od zanosa i plača.
Nije bilo nikog sa svetom da me pomiri.
Slušao sam kako rastu zidovi
A nisam bivao manji.
Na čudan način rastao sam zajedno sa njima.
Tražeći sebe više sam gubio,
a nalazio malo ili ništa.
I kad se dan pretvorio u bezdan
I kad se noć pretvorila u nemoć
Sreo sam tebe!
Tvoje me pesma dirnula , se me dotakla... Iznenadio me sretan konac. Dobro je, što se i to dešava.
Neka ti bude sa srečom....
Poslano:
06. 01. 2015 ob 10:17
Spremenjeno:
07. 01. 2015 ob 23:20
Se strinjam s komentarjem Ines. Otožnost, ki objame bralca iz vrstice v vrstico se stopnjuje, ne popušča. In na koncu preobrat, ki razpre obroč otožnost, upanje se ne priplazi, hitro zavzame ves teritorij, vseeno pa si dopušča prostor za razmišljanje, če niso to le sanje, ki so pričarale preobrat. Ja, tako je v življenju, bolje, da se sreča deli v srečice in počasi kaplja ...
lp, ajda
Hvala Ines... hvala Ajda... drago mi je da vas je pesma dotakla i da vas je obradovao njezin sretan kraj. Pozz... Žac!
Pesem o iskanju identitete in občutku samote v življenju. Všeč mi je prispodoba zidu in hkratne rasti z njim - mislim, da se že tu začne srečni konec, o katerem govorite. Čestitke,
Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Željko Medić Žac
- 05. 01. 2015 ob 18:18
- Prebrano 832 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 409.6
- Število ocen: 12