ne mora da bude obala ni luka

moguće je i jedan dodir ili glas

violinski koncert ili kapričo

nekada samo noć bez ptica

ne znam

odakle ta bačena kotva u sećanju

možda postoji nešto 

u kapima kiše

neprolazno 

kao čestica mraka

duboko ukorenjena u dnu čaše

gotovo stvarno

kao priča iz života

i monolit

izdiše časovik na porti

polako usporava i staje

još jedan simbol manje

ili više

ako prihvatimo smrt časovnika

kao simbol pobede

pobede nad vremenom

neverovatne i nemoguće

i uopšte

zbog čega tragati za simbolima

kada oni neprestano

menjaju značenja

povuče ponekad tišina

neki neočekivan potez

pojavi se nezvana

iz raznih razloga

ne mora da uvek pritiska

ni da ledi

dovoljno je da je prisutna

i da izaziva

traži odgovore

ne umem da govorim tišinom

ni sam sa sobom

ne umem da govorim tamom

ni uspomenama

mogu da govorim glasom

nehotičnim

ili namernim dodirom

obalom i grudobranom

ponekad pesmom

i kad hodajući po oblacima

zabasam u nepoznato

i onda

kad osetim tlo pod nogama

i kada reka nastavi da teče

ritmom uspavanke

ili ritmom

violinskog kapriča

ponovo se javljaju 

one stare slike

i

uvek me nešto podseti

na nju

Milen Šelmić