Pomislio sam, napisaću joj pismo. Posle mnogo i mnogo godina ću ponovo nekom napisati pismo. U tom pismu bih joj lako rekao sve što osećam prema njoj, iskreno izneo sve moje želje, nadanja, stremljenja, sumnje, strahove...

Pomislio sam, neće mi biti teško da napišem to pismo. Dovoljno je samo reči složiti u rečenice, pismeno i jasno, tako da, kad se čitaju zvuče nedvosmisleno, baš onako kako i treba da zvuče.

Pomislio sam, biće joj drago dok bude čitala moje pismo, razumeće napokon koliko mi znači, koliko mi je stalo do nje, do nas. Gotovo da sam mogao da je vidim, kako sedeći za kuhinjskim stolom, razneženo gleda u komad hartije sa mojim potpisom u dnu stranice, i nevešto nacrtanim srcem.

Pomislio sam, pa hajde onda da joj napišem to pismo. Hartija, hemijska olovka i ja. I moje naočari. Ispod žute sijalice, koja je bacala i više nego dovoljno svetlosti na radnu površinu.

Pomislio sam da bi prvo trebalo da napišem ono najvažnije. Da je volim. I napisao sam tako. Pismo je počinjalo sa "Volim te". A onda, gledajući i čitajući tu prvu, presudnu rečenicu, shvatio sam da je u njoj sadržano ama baš sve ostalo što bih mogao da joj napišem, kao i to, da bi sve ostalo delovalo malo, sitno, nevažno, u odnosu na tih sedam početnih slova.

Pomislio sam, koliko sam joj samo puta rekao to, da je volim, i koliko sam samo siguran da ona to veoma dobro zna. I to, da neću prestati da je volim ma šta ona rekla, napisala ili učinila.

I tako, nisam napisao pismo. Nije bilo ni potrebe, ni smisla.

Volim je, to oboje znamo, i to je dovoljno. Meni je to dovoljno. Da li će ona uzvratiti osećanja ili ne, to samo ona zna, i nikakvo pismo to neće promeniti.

P.S. Ono "Volim te", napisano krupnim pisanim slovima na komadu trgovačke hartije, sa njenim imenom i adresom na poleđini, sad leži između listova "Novog zaveta", na dnu moje putne torbe. Za svaki slučaj.

Milen Šelmić