u svom trošnom zamku

izgrađenom davno

od ostataka sećanja

i nekih starih snova

urušenom prilično

u zapadnom krilu

a oštećenom trajno

u istočnom

ostajem da čekam

čekam danima

čekam godinama

čekam vekovima

čekam i sanjam

neke buduće noći

svetla

prozračna jutra

neka buđenja s tobom

i tvoj dah

na mojim usnama

za kojim žudim

sanjam

i čekam tebe

a ti

jednom

u rano predvečerje

kad se na nebu pojave

oni visoki oblaci

podigni pogled ka njima

prebroj ih

i znaćeš

u onom petom

najvišem oblaku

tamo je zamak

tamo ćeš me naći

Milen Šelmić