udobno zavaljen u fotelju

slušao sam Rahmanjinova

čini mi se koncert

za klavir i orkestar u ce molu

pijuckajući poluohlađen porto

i ne razmišljajujći ni o čemu

ili bar ni o čemu posebnom

veče je bilo idealno 

za susret sa svojim egom

pomalo dekadentno

nezavisno od doba dana

od nadolazeće jeseni

ili od tvog najavljenog odlaska

trebalo je samo da ustanem

da odem do širom otvorenog prozora

i da naglas izgovorim tvoje ime

pa da najednom sve bude u redu

umesto toga

ostao sam i dalje

da slušam Rahmanjinova

zureći u odbleske

neke nepostojeće vatre

kao hipnotisan

svojom samouverenošću

nikad i ničim potvrđenom

ali u tom momentu meni najbližom

od svih ostalih samoobmana

otpio sam poslednji gutljaj iz čaše

zatim nalio još jednu

misleći kako baš prija taj porto

uz muziku Rahmanjinova

i laskajući sebi da veoma umem

da naštimujem jesenje veče

prema svom osećaju za lepo

i da ... ma, koješta

trebalo je samo da odem

do prokletog prozora

i da zaurlam: NATAŠAAAAA

umesto svega toga

ostao sam nepojamni kreten

sa nepostojećim ponosom

kao sa perom na kapi

gutajući u sebi sve one potrebne

a neizgovorene reči i rečenice

pokušavajući bezuspešno

da ih utopim u vinu

čiji ukus nisam ni osećao

ništa nisam osećao

osećao sam samo jedno prazno

nemušto veče

koje ni klavir ni orkestar

ni vino ni Rahmanjinov

nisu mogli da pretvore u dan

niti da vrate tebe

oprosti mi jednom

ako budeš mogla

to veče u Sankt Petersburgu

kada sam pratio senke

i nisam ispratio sebe

ja,

Modest Ivanovič Rulkovski

bivši carski gardijski oficir

i bivši čovek

Milen Šelmić