mojoj Biljani

rano jesenas

dok je lišće 

pokušavalo

da održi

svoje zeleno lice

sedela si 

preko puta mene

slušao sam

kako mi pričaš

ne sećam se 

tačno o čemu

govorila si nehajno

opušteno

ličila na devojku

iz neke moje 

izmaštane prošlosti

ili budućnosti

nešto je u meni

izazivalo blagu nevericu

a onda

zagledao sam se 

u tvoje oči

i tamo je pisalo

da te volim

posle je nebo

postalo svetlije

a svaki je povetarac

poprimao boju

tvog glasa

još malo kasnije

jedne večeri

kada se mesec

ogledao u baricama

a ja u tvom osmehu

postala si moja java

seti se

jednom sam ti

još dok te nisam poznavao

u snu obećao

da ću napisati pesmu

evo

to je ta pesma

Milen Šelmić