Još uvek u meni žive one slike

Kada nas probuđeno sunce s ruba oka gleda

Žarnom mi obrazu obasja rumen bazilike

A grud uzburkanom srcu na svetlost ne da.

I to strujanje što kroz telo mi krene

Od nemoći glas na usni zamre

Dok okom sliše se plave oči ljubljene

U prstima drhtaj što pod srcem zre.

Pogled se stopi s korakom važnim

Neka slatkoća i milost obli mi grud

U stapanju žeđi, usna usnu traži

Večna vatra srčna, zažegne svu stud.

Još uvek u meni žive one slike

Gde naslućen dodir, erupciju izaziva

Taj tren, u večnosti pamti krike

Što život u bajku mogućnom, sniva.

Malaino