NEKEGA LETA, KO SI BIL ŠE ŽIV

čutim tvojo jezo, tvoj strah, tvoje pavšalno brezumje,
ko čepiš kot pijan kormoran na obrobju svoje samote.
lahko slišim, kako ti pod vekami zabrenčijo zrkla, ko
obrneš glavo proč od ljudi. slišim, kako ti piska duša.

vidim zgubano kožo na tvojih podplatih in orfejevsko
mrzlico na tvojem jesenskem čelu. vidim tvoje plašne
prste, ki kot nerodne kure kljuvajo po tipkovnici. nad
tvojim tilnikom vidim žejnega netopirja, ki hrepeni po

kletki, v katero bi zaprl tvoje srce. nato preberem, da
si ga že pred leti pozabil na vlaku nekje med ljubljano
in novo gorico, ko vsa tista kri na tleh še ni bila tvoja.

in nihče ne ve, da boš kmalu odšel. nihče ne verjame,
da si postavil enačaj med življenje in pesem že takrat,
ko so ti vrojeni kamni pozabili povedati, da si še otrok.

Odavno, dok si još bio živ

osjećam tvoju srdžbu, tvoj strah, tvoje paušalno bezumlje
dok čučiš poput pijanog kormorana na rubu svoje samoće.
mogu čuti  kako ti pod kapcima zabruje zjenice  svaki put
kad  okreneš  glavu  od  ljudi.  čujem  kako  ti  duša  pišti.

vidim  smežuranu  kožu  na  tvojim  tabanima  i  orfejsku
groznicu na  tvom  jesenskom čelu.  vidim tvoje plašljive
prste koji  poput  nevješte  kokoši  kljucaju  po  tastaturi.
u pozadini tvog vrata vidim žednog šišmiša, koji čezne za

krletkom u koju bi zatvorio  tvoje srce.  a onda  pročitam
kako si ga već odavno zaboravio  na vlaku negdje između
ljubljane i nove gorice, dok ona krv na tlu još nije bila tvoja.

i  niko ne  zna da  ćeš ubrzo  otići.  niko ne  vjeruje  da si
postavio  jednadžbu  između  života  i  pjesme  već  onda
kad ti je urođeno kamenje  zaboravilo  reći  da si još dijete.