Prejšnji četrtek

Zemlja je prijazno prenašala moje drhtenje,
ko sem stala na pločniku, misleč, tukaj boš parkiral,
ko te bo garmin pripeljal po najkrajših ovinkih.
Tvoj garmin razmišlja drugače kot moj.
(S tem ni nič narobe.)

Reka se je bledo lesketala v dopoldanskem soncu
in se lagodno razporejala v dve strugi.
Naprej gre bolj počasi, naprej so zapornice.
(Morda tudi zato, da ribe, ki so skakale iz nje, ne bi izgubile orientacije?)

Ko si odprl vrata svojega avta in izstopil,
se je zemlja nagnila malo na levo, malo na desno.
Ko se je Ljubljanica hitreje pognala,
sva vsak s svojo vžigalico spravila v zavetje,
da je skirvoma gorela
in pekla v prste.

Zajela sem zrak,
prav takrat, ko sva skupaj sedla h kavi.
Sladkast, a ne sladkoben.
Svež. Tako zelo svež.
Globoko sem ga zajela,
da so se vse celice v telesu oddahnile,
da končno spet diham.
(Čeprav na rahlo.)

Prošli četvrtak

Zemlja je uljudno podnosila moje drhtanje
dok sam stajala na trotoaru, misleći, tu ćeš parkirati
kad te garmin doveze po najkraćim krivinama.
Tvoj garmin razmišlja drugačije od moga.
(I to je sasvim uredu.)

Na prijepodnevnom suncu je rijeka blijedo svjetlucala
i lagodno se raspoređivala u dva korita.
Naprijed ide sporije, naprijed su brane.
(Možda i zato da ribe, koje su iz nje skakale, ne bi izgubile orijentaciju?)

Kad si otvorio vrata svog auta i izašao
zemlja se nagnula malo na lijevo, malo na desno.
Kad je Ljubljanica brže potekla,
oboje smo svoju šibicu maknuli u zavjetrinu
da su krišom gorjele
i pržile prste.

Upravo kad smo zajedno sjeli uz kavu,
duboko sam udahnula zrak.
Sladak, ali ne pretjerano slatkast.
Svjež. Doista svjež.
Duboko sam ga udahnula
da su i sve ćelije u tijelu odahnule,
jer konačno opet dišem.
(Iako plitko.)