budalastim stazama

vučem se

granicama nespokoja

bestragijom bitisanja

naoko mirno

velikodušno rasipam 

minute u sate

dane u godine

u takvom maniru

ulice osvanu

mojim korakom

neprobuđene

a ipak budne

i potpuno tuđe

malo ja

idem za sudbinom

malo sudbina

ide za mnom

uglavnom

podnosimo se nekako

vrludamo

putanjama života

kao stari poznanici

koji baš ne mare 

jedno za drugo

moja sudbina

i ja

ja u nju

ne verujem

a nju za mene

i nije briga

pa smo eto

egal

u konačnom saldu

Milen Šelmić