Olistaj me, ljubavi.

Lezi u krošnju mojih praznih ruku i

izdahni u nju zeleno šuštanje.

Sržni plameni uskoro se već zgrčili u ništa,

telo uskoro je već iznemogla bezobličnost i

apokalipse zanemelih ptica ne mogu više baciti u vetar.

Jutarnji. Da bi je zavrteo u oblak

maglice koja bi orosila

euforičnog crvića.

Ljubavi, olistaj me danas, jer sutra je tako strašno daleko.

Ulivaj se kroz kostur mojih grana,

blago i sasvim polako miluj mi naprslo deblo.

Al` jednom ćeš ipak skliznuti do korena i

verovatno kroz uzku pukotinu u srce. Tada će sve zacvrkutati.

I nas dvojica takođe.

Marko Skok - Mezopotamsky