Veče je!

Svaka reč zamire prostorom.

Ulice se gube bešumno

ka daljini horizonta,

bremeniti tornjevi ćutnje

tonu u razmišljanje.

Grad oplahuje tren tame,

svojim senkama lagano

gubeći toplinu napora dana.

Milujuć' prozračnom svežinom,

lica preplanulih fasada

nežnošću svog blagoslova.

Već porobljavaju laterne

pozdravi leptirovih letova,

lebdeć' u postojanju trenutka

njihovim visokim grudima,

drhteć' u žudnji topline

čara igre svetla poklona.

Život je!

Otvorio svoju noćnu priču

bešumnim letom pretnji,

donoseć' uznemirene snove

preko krovova Domovine

u duše hiljadugodišnjih jadi.

Tako je nestvarno tiho!

Da možeš čuti kako Srca pate;

ili to nestvarno tiho

nektar postaje sve slađi;

krećuć' se blaženo kroz tremove,

mireć' razdore grozote ljudi.

Ko zna, po koji put otkucava

Katedrale nestajuće vreme

k' Zvezdanom Nebu čudesa.

Mireć' usplamteli zanos Ruža

svojom prolaznošču doba

kroz latice zanesenih priča.

Teško je!

Prilegla koprena rađajuće magle

U Kolevku Majčinske Grude.

Ah, ne zanemari ju sanjivi;

ona može otvoriti Srce

poklonivši ti vlastitu vrednost.

Jer kaplje lukova fontana

izčezavaju pred sigurnim pogledom,

nestajuć u turobni svet

nevidljivih slika stvarnosti, koje

našom dušom otkrivaju stranice

mozaika koji se sklapaju teško.

I samo iz daljine nenadano

pristiže ponekad jedan ton,

milujuć' blago pustinju pločnika

svojom uzvišenošću trenutka;

kao da obrazlaže tajnu noći, što sneva

sa ljudima pod Nebeskim svodom.

2007.

Laslo Tot