Polako pada noć, tama se uvlači u svaku poru grada što teško diše.U sobama po koja sveća, stari mačak više ne prede, već bljuje, pojeo nekog zatrovanog miša. Prozori zatvoreni! Ukućani pomeraju stare lonce, ne bi li pronašli neku kap ustajale vode, da prokuvaju i popiju, pa šta im bog da. Do sada ih je poštedeo, ili kaznio pa su još živi i pored svakodnevnog trovanja, od vode, vazduha i hrane.Adaptirali se nekako, mutirali, mada kažu bolje da nisu, kada nemaju više onaj pogled na zelenu livadu, plodna mirisna žitna polja, raskošnu šumu, koja promeni sve boje sunčevog spektra tokom godine...Ne čuju više cvrkut ptica, samo neke detonacije koje čereče poslednji kamen zemlje ove.

Eh, kada bi samo još jednom zamirisala ona naša čuvena seoska pogača. Kada bi samo još jednom čuli onaj zvuk vodeničkog točka na bistrom potoku što melje, kukuruz, žito da zamiriše topla proja. Žale, nema više ni vodenice, ni pogače, dok u ruci glođu neku trulu voćku iz obližnjeg, hipermarketa. Evo, već pet dana ne radi, zbog velike koncentracije prašine i povećane radijacije.

A ni jednog stabla na vidiku, da se ubere kruška, šljiva, jabuka. E, moj domaćine nema te više. Postao si rob, kuluk. Pa neka nam neko kaže da nema  curik u evoluciji društvenog poretka. Svetske hulje, i naši domaći izdajnici  te pojedoše za doručak. Nisi ni slutio, kolike su „stomake“ imali. Dok si ti pošteno radio, oni su smišljali kako to sve da ti otmu, muko moja!

Suze teku po izboranom licu, a dece nema, otišli u tuđinu da prežive.Otišli da sačuvaju seme, da se zna da je tamo negde daleko, na brdovitom Balkanu, bila jedna prelepa bogata zemlja, gde dunuše neki smrdljivi vetrovi. Svu su je opustošili .Eno je, ni na šta više ne liči. Go kamen, jalovine, izlokani auto putevi, po neki bagrem se nakostrešio, da svedoči da je tu nekada bio raj na zemlji...Pohlepni neki ljudi, iščupaše joj srce...

Stari mačak cvili, ovog miša ne može da svari...

Leto Gospodnje, 2030.

Dragana Andric