Govoriš: “Verujem, Gospode moj,”
a brat ti gladuje pred tvojim vratima.
Moliš se, a pogled sklanjaš od suza,
i misliš da te Bog čuje u molitvi tvojoj.

Ali vera bez dela — mrtva je, prazna,
kao kandilo bez ulja, ugašeno i hladno.
Kao reč bez srca, kao krst bez duše,
kao hram bez ljubavi — bez Boga samog.

Jer Hristos nije reč, već delo ljubavi,
ruke probodene za svet čitav.
On je praštanje, On je milosrđe,
On je Ljubav što ćuti i prašta.

Zato ako voliš Boga — nahrani gladnog,
obuci golog, uteši slomljenog.
Jer u njima On stoji, nepoznat, tih,
i čeka tvoju ruku kao svoj dar.

Ne reci: “Imam veru, i to mi je dosta.”
Jer i đavo veruje — i drhti!
Nego čini dobro, i ćutke ljubi,
da vera tvoja postane plod, a ne seme u prašini.

O, Gospode, nauči nas da ljubimo delima,
da Tebe vidimo u svakom čoveku,
da naš život postane molitva živa —
i da kroz ljubav k Tebi hodimo.

Dejan Živko