Ona me ni na koga ne podseća
Ni na jesen što se u vodi
Ogleda
Ni na prvi sneg preko planinskih vrhova

I kao da je moja lična boginja
Koja me po imenu
Doziva
I ja se rađam iznova

Jedina se seća
Svih žrtava i skromnih darova
Što sam ih prinosio pred njena gola stopala

Mnogo pre nego je rođena

Već je prebrojala sve moje dane
Tako što ih kosom uvezuje
Za svoje godine
I pamćenjem na sate
Što izmiču zakonitosti vremena

Ima sva neophodna znanja koja su mi potrebna

Samo ono što na ljubavi počiva
Neće nikad biti spaljeno
Kao velika
Biblioteka Aleksandrije
I neće se srušiti kao zidovi Vavilona<!--/data/user/0/com.samsung.android.app.notes/files/clipdata/clipdata_bodytext_250824_211843_428.sdocx-->

Željko Medić Žac