Kada bi ostala sama,
postajala bi ispunjenija.
Okruženje u kome je živela
uticalo je na silne ružne osećaje.
Ako bi neko prišao bliže,
iznenada bi pala, izgorela se
da ne nabrajam više
Čuje li hod prema vratima,
zatvaranje kapije, tišinu u kući,
iznutra bi se nasmejala.
Nekada bi uzela i olovku,
otvorila svesku pa počela da piše,
ali naglo bi odustajala.
I sveska je neko ko je uznemirava.
Trag mastila na listovima
sve je ponavljanje bolnih događaja.
Strašno. Strašno.
Nepomično će ležati i živeti.
Tišina kolje vučjim zubima.

Marina Adamović