Podigli smo zidove nevidljive za druge
I na njima okno ne veće
Od znatiželje

Za one
Koji dođu i prođu
Da mogu da nas vide

Pa da pričaju priču
Na sve četiri strane sveta
Među narodima zemljoradničkim
I među nepoznatim ratničkim plemenima

Na jeziku koji je razumljiv svima

O jednoj sobi
U dalekom gradu tvrđavi
Pod malim carstvom koje uistinu postoji

Iza okna ne većeg od znatiželje
Iza zidova nevidljivih
Za druge

I da tamo žive dva široka osmeha
Iz kojih se svakodnevno
Rađaju sunca

I da tamo sanjaju dva duboka pogleda
Zbog kojih kad je najlepše
I budan bunca

I mnoštva
Mnoštva reči i dodira
U razumevanju i sreći jednočoveštva

Željko Medić Žac