SVETLOST
Bos po staklu, hodam
zaplićem
i rasplićem,
na staklenim nogama
put izmiče, savija
Prema tunelu
gledam te, slap
od nevine,
nevine, čiste svetlosti
na kraju
Da, pitam li, zbijeni
kosmos
ko sam ja?
ili edemozne
... dišne strune
Zelene čičke
ili prodiruću
ravnodušnost, teško
ponirući do
u srž, i laž cveta
Dualnost misli
pliva,
u vlastitoj krvi
u tom prividnom svetu
nepotpunost sam
Trenutak snažnog i lirskog zagrljaja sa samim sobom, s onim što ga imenujemo kao ograničenost, kao manjkavost, kao nepotpunost.
Ta hoja po steklu k izviru svetlobe je kot metafora za naše zmotljive poti in nepopolnost ... čestitke,
lp, Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: dejanivanovic
- 06. 12. 2024 ob 11:59
- Prebrano 196 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 67.76