Poznavala sam dušu tvoju,

sa divljenjem sam upoznavala tu narav
što me ote iz ovog kruga života
na mekim krilima svojim.

Bacivši me u nebeske kule,
u beskrajne letnje dane
gde u krošnjama beli mačići spavaju.

Beše zvezde srebrne tako blizu
a sunce se smešilo pred očima našim
s radošću se vraćam u to sećanje.

Ni mrvica tebe
se oku mom sakriti mogla nije
znam svaki deo tvog bića.

Još poletim do tvoje duše
i kada smo okom daleko

kada me sve kida i lomi

jer koliko mi je poznato

ljubav ludilo uvek prati...

Blesavo volim,
pa mi se pamet oduzela
od susreta presudnog.

Šta se zbiva u meni,
iza debelih paravana,
posle dubina
i kroz prozor srca
šapniću samo tebi.

Ernestina Suljić