Kad zatvoriš vrata
proleća u meni ostaju bez tkiva
umire boja anđela pod strahom
Počinje da pada kiša
I dug je taj put
od kiša do oluka
od oluka do čula

Kad zatvoriš vrata
samo ružne reči na zidovima stoje
Jer one lepe samo su na usnama
koje odlaze
odlaze

U venu
U smrt
U tamu koja se približava kiši
što baca svoj očaj
neobuzdano i slepo

Kad zatvoriš vrata
više ničeg nema

Proleća ne postoje
Srce ostaje zamah
prehladnih vena

Kiše pronalaze neki drugačiji put

Jer plač je teži
kad je suza Njena

Tatjana M.