Živimo, kažu, kao u bajci,

svako u svojoj,

poneko u lepoj,

a neko baš i ne...

Takođe kažu da svaka bajka

ima srećan kraj,

a je se nešto pitam

da li uopšte ima srećnih smrti...

... i zašto su, onda, izmišljeni rekvijemi?

Tako, dok prolazim pored kafića

sa veštačkom kišom,

u ulici nazvanoj po lažnim herojima,

ne mogu da se otmem utisku

da smo nekako zajebani

s tom pričom o bajkama...

Sudaramo se u životu

sa svojim predrasudama

i iz tih okršaja uvek izlazimo

siromašniji za jedan deo bajke,

a jači za jedan deo stvarnosti.

„Ono što me ne ubije, čini me jačim“

ili

„Ono što me ne ubije, ubiće me drugi put“

ili, sasvim sigurno

„Ono što me ubije, čini me mrtvim“

Volim da se poigram floskulama,

ne dam da se one igraju sa mnom.

Definitivno, jebeš bajku

u kojoj neko izgori na lomači,

drugom je rasporen trbuh,

treći pogine od pada sa visine...

Ne brinite, bajke su ipak

samo providna izmišljotina,

ponešto uglancana imitacija života,

u njima nema prostitutki, nokšira,

propalih muzičara (ako cvrčka ne računamo)

samoubistava, hipohondrije, skupih ulaznica,

kondoma, hiperinflacije,

neizlečivih bolesti, avionskih bombi...

Obojimo život sopstvenom bojom.

Samo je nanosimo širokim potezima

preko sivkaste boje stvarnosti,

ne dajmo joj nikad da se osuši,

i da boja podloge ponovo probije.

Lepo je živeti.

I onda, kad se borimo za život,

i onda, kad se borimo sa životom.

Da, bez obzira na sve lažljive bajke,

lepo je živeti.

Ako ikada svesno pokušamo

da raljama života damo po gubici

i da kandžama sudbine otpilimo vrhove

ostaće nam – dolce vita.

Milen Šelmić