Vjetru je svejedno

Jednom me je netko nešto upitao.
Možda sam bio neodgovoran, ali nisam ništa rekao.
To je bio jedan od mojih najboljih odgovora ikada.

Još i danas mu neizrečenim riječima pripovijeda
priče rečenica, dok su bile još samo slogovi,
možda čak i samo slova
ili tek kratkotrajni umeci kao grleni glasovi.

Možda mu se odgovor u jutru magli u blizini očiju
i raskriva neiscrtana značenja, dok su još bila crte i točke,
vjerojatno tek samo nejasne sjenke - nekadašnje esencije nečega.

Vjerojatno mu uvečer kao tmica crni u crnini
i raste ispod vjeđa u ponovno pitanje
na koje je bilo već odgovoreno usred bijela dana, točno u podne.

I tako je dočekao odgovor u vrijeme dok gleda za vjetrom, zove ga
punim imenom i dašće mu preklinjuće misli.

Vjetru je svejedno kamo ide,
samo da puše.

------------------------------------------------------------------------------------

Nekoč me je nekdo nekaj vprašal.
Mogoče sem bil neodgovoren, a nisem nič rekel.
To bil je eden izmed mojih najboljših odgovorov kdajkoli;

še danes mu tišina pripoveduje
v neizrečenih besedah zgodbe stavkov, ko so bili samo še zlogi,
mogoče celo samo črke
ali pa komaj mimobežni medmeti kot grleni glasovi.

Mogoče mu odgovor v jutru megli v bližini oči
in razkriva neizrisane pomene, ko so bili še črte in pike,
najbrž celo le nejasne sence - nekdanje esence nečesa.

Najbrž mu zvečer kot tema v črnini črni
in raste pod vekami v ponovno vprašanje,
ki je bilo že odgovorjeno pri belem dnevu, točno opoldne.

In tako je dočakal odgovor ob času, ko pogleduje za vetrom, ga kliče
s polnim imenom in mu sopiha roteče misli.

A vetru je vseeno kam gre,
le da piha.