Značaj estetskog u poetskom izrazu uglavnom se prihvata kao nešto podrazumevano. Nešto što ne treba posebno podvlačiti i isticati. Međutim, svedoci smo, mahom u poslednje vreme, pokušaja da se kroz navodno nove pesničke pravce (ne upotrebljavam reč "stilove", jer je to preobiman pojam za ovako nešto) istakne prednost elementarne ekspresije, pa i nekakvog poetskog eksperimenta, u odnosu na estetiku, a pogotovo na formu.

Ekspresija, ili lepše rečeno, moć poetskog izražavanja doživljenog, ili izmaštanog, svejedno, svakako čini osnovu poezije, pogotovo savremene. Samo što je pri tome nedopustivo minimalizovati isto tako važne činioce, kao što su emotivni i estetski momenat. Literarni iskaz lišen emocije, ne može se nikako nazvati poezijom. Slično je i sa estetikom, kao sastavnim i nezaobilaznim delom poetskog susreta sa čitaocem, odnosno slušaocem. Ukoliko je literarno postignuće toliko sterilno i "samo sebi i svom tvorcu dovoljno", onda se postavlja pitanje koje je već stolećima aktuelno. Pitanje svrsishodnosti tzv. "umetnosti radi umetnosti". 

Estetika kao jedan od stožera umetnosti, još od njenih najranijih oblika predstavlja i jedan od najvažnijih činilaca svakog umetničkog postignuća. Naravno, u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od epohe, pravca, umetnikovog ličnog senzibiliteta, pa i zahteva određenog umetničkog dela. Od osećaja za lepo, kako stvaralaca, tako i konzumenata, u međusobnoj interakciji, zavisi u velikoj meri i kulturni milje određenog podneblja.

Estetika u poeziji ne ogleda se samo u besprekrno i originalno iskazanim pesničkim figurama, metaforičkom i alegorijskom izražavanju, emotivnom naboju proizašlom iz ovakvog izraza, ili u perfektnom sklopu pesme, njenom "toku", i zaokruženosti kao umetničke celine. Poezija, kao specifičan oblik književnosti, zahteva i istančan osećaj za ritam, melodiju, harmoniju. Sve to, u pravim korelacijama, upotpunjuje estetsku konotaciju poetskog književnog dela, i daje mu konačnu literarnu vrednost.

Savremeni pisci i kritičari se uglavnom slažu u jednom. A to je stav, da je u poetskom stvaralaštvu krucijalno pitanje mere. Odnosa između lične ekspresije, sposobnosti tranfera emocije i estetskog elementa, koji dva prethodna uobličava u vredno pesničko "sočinjenije". 

Što se tiče forme, pravila se u savremenom poetskom stvaralaštvu menjaju, i nisu omeđena toliko krutim odrednicama, kao što je to bilo ranije. Nekoliko osnovnih postulata, naravno, valja ispoštovati. Bez obzira o kojoj se pesničkoj formi radi, izabranu formu treba ispoštovati do kraja. Osnovna pismenost takođe mora biti savladana, a na autoru je da odredi kojim će se sistemom slaganja stiha rukovoditi u samoj pesmi, kao i koje će gramatičke elemente upotrebiti, smatrajući ih svrsishodnim u konkretnom slučaju.

U svakom slučaju, nisam za konzervativan pristup poetskom stvaralaštvu, ali argumentovano tvrdim da bez estetskog, kao jednog od njenih osnovnih elemanata, nema ni poezije uopšte.