Zamišljeni par pleše bez muzike

u zamišljenom životu bez snova

nekakvu svoju okretnu igru

više od devet stotina trenutaka

ni na momenat ne pomišljajući

kako je to njihov poslednji valcer.

Poslednji je, baš kao što je prvi, i jedini.

Udaljeni su dve vremenske i četiri prostorne ravni

a to im ne smeta da plešu potpuno skladno

prateći uporno ritam svemirskih oblaka

i izvodeći plesne korake graciozno

plešući neprestano, svako na svom nebu.

Ravnotežu u svemiru ne remete plesni koraci.

Ne znaju i ne zanima ih da li postoje i drugi plesači

plešu svoj valcer i ne razmišljajući o prestanku.

Kao i oni sami, valcer može da prestane samo na jedan način.

Samo i jedino onda kada prestane misao o njima.

Tada taj, jedini valcer, postane poslednji.

Milen Šelmić