Počelo je jedne sasvim obične noći.

Ne baš kao ova, ali su se oči i onda

teško privikavale na tamu.

Sve do te noći, nisam ni slutio

da svaka tama ima nijanse.

Kao što i svaka svetlost ima svoje.

Jedino što su nijanse svetlosti

raspršene u milionima boja.

Nijanse tame, samo su plod uma,

njima se ne može ništa obojiti,

niti opisati.

Uprkos raširenom verovanju,

gavran uopšte nije noćna ptica,

mada izgledom, pojavom i bojom

strahovito podseća na noć.

U mojoj noći, gavran je bio

samo jedan nehotični prolaznik 

verovatno potpuno nepotreban,

osim kao upečatljiva tačka podsećanja.

Pojavio se samo jednom, na početku,

i potom sasvim nestao iz priče.

Rastuća plima nadolazeće ponoći

bila je gotovo nečujna, neosetna,

osim za namernog, pažljivog slušaoca,

pardon, osetioca,

koji je sve to pažljivo pratio 

iz neobičnog rakursa 

večitog posmatrača zbivanja na nebu,

i veštog tumača 

njegovih dnevno-noćnih promena, 

propadanja, uzdizanja i kolebanja.

Potmula oseka odlazeće ponoći, 

ostavila je neizbrisiv trag

na svemu čega se bila dotakla u odhodu

i na svemu što je moglo da poprimi

ledenu hladnoću i sumornu boju noći.

Daleko, daleko je do svitanja,

i vremenski, i faktički, i metaforički.

"Prah prahu, pepeo pepelu",

davnašnja je floskula vernika.

Ništa ničemu, a razum svesti,

razmišljanje je stoika.

Život u osećajnosti, smrt samo kao 

jedna od opomena na prolaznost,

romantična je predstava o bitisanju.

Sudbinska povezanost čestica u svemiru,

naravno, ne postoji.

Ni jedno nebo nema 

ni favorite,

ni izrazite autsajdere.

Kao što u svakom ponoru

postoje stepenice ka svetlosti,

tako i na svakom nebu postoje

vrtače, uvale, i raseline.

Pa tako i na najvišem, Sedmom nebu.

Na njemu pogotovo.

Daleko, daleko je od ponoći,

daleko je i do svitanja, još je dalje...

Počelo je jedne obične noći,

skoro kao ova,

sa gavranom, crnom pticom, u prolazu,

sa nijansama tame

sa plimom, osekom, 

razmišljanjma o životu i o smrti,

sa osluškivanjem promena na nebu,

sa uzdizanjem, propadanjem, kolebanjem.

A kraja nema.

Milen Šelmić