Nesigurna granica
između noći i sna
podrhtava
pod teretom strepnje.
Otrgnuti fragmenti sećanja
na boju nečijih očiju,
na nagoveštaj
jednog davnog proleća,
lutaju kroz izmaglicu
gotovo istrošene noći.
Glasna tišina
mahnito udara
postojanom upornošću
da ovlada trenutkom.

Drozdovi se više ne čuju,
odavno, godinama,
a i druge ptice su zaspale
negde,
ili zastale na putu
za novi dan.
Ni šapata, ni žamora,
ni šuštanja lišća,
ni tragova disanja nečijeg,
ničeg više nema.
Lagano prolazi vreme.
Ne i noć.
Ona i dalje traje.
Čitavu večnost predugo.
I ćuti.

Daljina daje samo
nagoveštaj jutra.
Nesaglasan sa brojem
i veličinom senki,
prevarenih davno
da robuju noći.
A izvestan.
Iako samo vesnik,
i sasvim, sasvim daleko.
Pramen detinjaste nade
nehajno zvoni iznutra.
Ne zvoni, ustvari.
Zove, traži, zahteva.
Bezglasno,
melodično,
snažno.
Poražavajuće jasno
i pobednički ponosno.

Kao mramor pod orkanskim talasom.
Kao ljubav u večitom trajanju.

Kao zvuk violine nad vodom.

Milen Šelmić