Ìstočnīci
Istekoh sebe, pa pretekoh vrijeme
i sve što nađoh silna je tmina.
U njoj nema spasa, niti ima mira.
Samo oni od bola ljubljeni,
samo oni od sebe gubljeni
što traže vid da bi bili slijepi,
samo ti dostojni su poštede srama
raznaženi pred sebe stati,
i biti sami, i biti kljasti.
Oni su već bez udova
i bez sjećanja o vlastitu plaču.
Znaju da zaušćeni prestaju prvi
i da porod nije dio krvi
koji od njih ìstočnīke čini.
Svjetlije je biti mrtav i nijem,
već sred sveg tog života
biti žar, a biti slijep.
Arhaičan ugođaj prati ovu snažnu poemu. Postojanje izgubljeno u odjeku Ničega, stoje pred ogledalom, ali ne vide svoj lik..... oni su Istočnici.
urednica
Poslano:
19. 11. 2018 ob 17:24
Spremenjeno:
19. 11. 2018 ob 17:32
Tudi jaz v tej pesmi vidim odsev vkoreninjenega Niča. Zaključek se mi zdi zmagovit:
Raje mrtev in nem kot zaslepljen z (zavajajočim) żarom.
Pesem, ki loči zrno od plevela in predoči razliko med realnim pogledom na svet in tistim pogledom, ki d
g za roptimalnega sprejemajo "ovce". Seveda gre tu za odgovornost na osebni ravni, za altruizem, ki je za zavedene odvečen ...
Sem zakomplicirala? ... Ne.
Lp, lidija
Nisi zakomplicirala, Lidija, samo si napisala onako kako jest. Tvoji komentari dadu poeziji dodatnu dimenziju i produbljenje. Za to ti hvala.
Branka lepo pozdravljena
Ja, imaš prav. Odlično si napisala, naravnost a s pravim občutkom,
kolikor znaš vedno. Ne, ti nisi da ne bi videla, ti si zagotovo žar,
ki greje.
Lep dan (tu imamo prvi sneg), Irena
Hvala, Lean!
Hvala, Irena!
Ma bravo, samo tako dalje!
Ivan
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: nikita
- 14. 11. 2018 ob 20:20
- Prebrano 570 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 166.04
- Število ocen: 11