Ljudi kao ti i ja,

skamenjeni u nepostojećim salama bioskopa,

koji su umeli da rastežu kafu u nedogled,

drže se za ruke na ledu dok reže žuti mraz

i odvode kući okrvavljene strance,

ljudi sa rečima iz knjiga u pohabanoj odeći,

ljudi iz poslednjih redova,

to smo mi – stare košulje bez bar-koda –

mi što ćemo se sresti kraj vode blage u sećanju,

ćutati i gledati izgubljeno vreme,

ukradeni prostor,

a zatim nestati kao so na pločniku,

kao so otići čistih ruku,

bez pozdrava, bez kajanja,

znati da je prošlo što nikada ne prolazi

i da smo napokon blizu proleća koje nam je

pre početka zelenim listom obećao neko

čije ime izgovoriti više ne znamo.

Iz cilkusa „All strings attached”?

Vladimir Vuković