Okrenuo si leđa proleću i 
Botičelijeva Flora priznala je ravnodušno 
da fauna nju ne interesuje.

Nisi ni zinuo i 
ona je vičnom rukom 
u tišinu sipala jalove cvetove. 

U tvoje uvo zalutao je Zefirov dah, 
u njemu još je uvek odjekivala 
Hijakintova krv. 

Hitnuo si šešir, visoko, 
odleteo je preko kamene ograde poput diska. 
Izvukao si se iz rutine, 

kao strelica fijuknuo 
iznad momčadi Panovih frula 
u prašumi Kočevskog roga 

i učahurio se u kožu 
poslednjeg pećinskog medveda 
u Potočkoj zijalki. 

Marko Skok - Mezopotamsky