Kada se magla razišla
videlo se da uopšte nema trke.
Ni trkača.
Ni trkalšta.

Samo praznina.

Bio je to pucanj u prazno.

Ništa nije ni prolazilo,
ni proticalo.

Naizgled ni iz čega,
stvorila se senka rimskog slavoluka,
kao uklesanog u glečeru,
i u toj senci nekakva figura,
nestvarna, groteskna i mrka.

Tamo je stajao vitez.
Gologlav, sam, strašan.
Prilično pijan.
I pomalo mrtav.

Tevtonac, Maltežanin,
Đavo će ga znati...

Ni nalik na raskošne prikaze
na platnima flamanskih majstora.

Faustovski oholo,
pogledom je pokušavao
da premeri ništavilo,
mrmljajući jedva čujno
nekakvu mantru,
pijanu molitvu
ili nemušti stih.

Odjednom se prolomio pucanj.

Nešto slično lomljenju glečera.

Zanemela je čak i praznina.

Ostalo je nejasno sećanje
na jednog drugog viteza,
možda poslednjeg,
nastalog u mašti
odavno pokojnog španskog pisca.

Sećanje, toliko nejasno,
zamagljeno i izbledelo,
da se ni o gospođi Dulčineji
više ne može ispevati pesma.

Ubrzo su ostaci senke postali bleđi,
i sasvim iščeznuli.

Uskoro je svanulo i jutro
i gotovo potpuno raspršilo sećanja,
fragmente izmaštanog
i ostatke doživljenog,

pa je zbog toga izostala
i saga
o Rosinanti.