ODAVDE
Sa naše terase vidim nesavršene krovove,
sveže molerske radove,
domaċicu koja prostire neki šareni veš.
Odavde do mene je golema godina,
leti uporedo sa pticama,
plače mi kod kolena,
moli me,
voli me,
i mnogo je više dana ubrzanog disanja
i niko nije prestao da leti zato što sam ja padala,
i niko nije ustao kada sam ja otišla
da biram,
da sviram,
da uvijam kosu na Suncu,
da pravim kašu mom Mesecu,
pa da ga hranim iz ruke,
sa ramena,
sa kamena,
plavog kamena,
gorke soli
vremena.
Sa naše terase mogu da vidim i da ne vidim,
da progledam i da preċutim.
Mogu, a ne moram ništa.
Bravo Tatjana!
lp,
Ivan
Hvala Ivane, pozdrav! Tatjana.
Fenomenalna pesma, dostojna samog vrha savremene poetike u regionu, a bogami, i šire! Svaka čast!
Lp, Milen
Tudi mene se je pesem dotaknila, edino zadnji verz bi odstranila, se mi zdi, da je preveč razlagalen in da prej že vse izpoveš. Kaj meniš?
Lp, Ana
Hvala, Ana. Svaka Vaša sugestija me zapravo dovede u red, a to kada pročitam sa Vašim predlogom za ispravku ili neko izostavljanje u delu pesme, ista zapravo i ima "kraj". Ispravila sam, i stvarno zvuči bolje.
Lep pozdrav, Tatjana.
Hvala, Milene. Tvoje mišljenje mi mnogo znači.
Lep pozdrav, Tatjana.
Liričen odmev zunanjosti, ki ga spodbudi navaden dan znotraj p. s. in v katerem se zrcali stiska, samota in sprijaznjenje z lastno neopaznostjo ... čestitke,
Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Tatjana M.
- 21. 04. 2018 ob 12:31
- Prebrano 663 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 374.16
- Število ocen: 14