postoji priča o danu koji predstoji.
zamišljeni mudrac nije otkrivao tajnu, samo bi ponekad izustio:
„stići će dan...“ ljudi su mu prilazili, tiho bi pitali „kada?“ on bi
ostajao nepomičan, očiju prilepljenih za čudo neviđeno... ništa
ne bi odgovarao. svi su osećali da se nešto presudno kugli
zemaljskoj priprema. glasine su letele poput olluje, lomile
listove nade u bolje sutra. noć je ubacila u tamnicu sva
iščekivanja. ona su plakala, sudarala se u nemuštoj tami. kip
mudraca je bio prekriven hiljadama pitanja od misli iste boje.
i... tako je vreme proticalo. u jednom trenu začu se glas. svi su
potrčali iscrpljeni ka mestu gde je junak ove priče sedeo i
gledao u sunce na pomolu. „stigao je dan.“ ljudi su se
začuđeno pogledali, nisu više imali snage da pitaju šta će se
desiti. mudrac je podigao ruku prema svetlosti i nastavio kao
da samom sebi odgovara: „još jedan dan je stigao – isti kao
onaj juče“. ljudi su spustili glave postiđeno i tek tada shvatili
da ne treba puno mudrosti da bi se život odgonetnuo. svaki je
dan kap večnosti koja se, ipak, može preliti. nećeš otkriti nšta
novo: živi kao da je prvi i poslednji, ali – živi.

Marina Adamović