Jednog poznog popodneva
u mojoj sobi u pansionu,
govorila mi je kako je vino najbolje
u Leganesu ili Fuenlabradi,
ne sećam se više,
i još je nešto govorila,
što nisam baš dobro razumeo,
ako je toga dana dana i bila tamo,
ako je uošte i postojala.

Ne sećam se ni boje očiju,
ni dugačke crne kose,
pa ni ukusa njenih usana,
(podsetile su me na ukus trešanja 
I kolačića sa cimetom i vanilom) 
koje mi je, kao nehotice, pružala 
kasnije, mnogo kasnije,
kad smo se vratili
iz dugačke šetnje po Calle de Alcala,
i nismo palili svetlo,
iako je već odavno suton
prerastao u noć...

Zaista se ne sećam toga,
(mada znam da sam to silno želeo),
da li je ona stvarno postojala,
ili je bila samo plod moje mašte,
da li sam je istinski voleo,
igrajući se njenim svilenim uvojcima,
na Paseo del Prado,
pod ljubičastim madridskim nebom
onog, tek naznačenog, predvečerja...

Ne mogu sa sigurnošću da kažem
ni da li je moj prijatelj Raul Himenes,
snimatelj poznatog dnevnog lista,
napravio i sačuvao jednu fotografiju
na kojoj se, istina ne baš jasno, vidi
da li je ona postojala,
ili nije postojala,
sa mnom i za mene,
tog nestvarnog poznog popodneva,
nekada davno, u Madridu.