Onda se sreća izgubila

U satu su porasli minuti

Nova slova se probudila

U stroj! moraju marširati.

Nebo je posivelo od olovaka

Svemir se izgubio u telefonu

Nova nepoznata, postala je reč svaka

U novom kaputu i fazonu.

Zvezde su postale beživotni papiri

Ruke hladne, mirne poput stroja

Posakrivaše se ispod cveća vetropiri

Dan se postide jutarnjeg znoja.

U staklenoj kugli padao je sneg

I hiljade pahulja u pogledu se razli

Siva kuća bez krova i pozadi breg

Jedan put i korak kao da su srasli.

Svakoga jutra navijeni sat zvoni

Vojska olovaka na put se kreće

Pitam se, da li iko zna ko su oni

Da li ikada put u san zaokreće?

Malaino