Na obali više nije bilo nikoga.
Bila je potpuno pusta.

Sedeo sam sâm,
nemo razgovarajući sa sumrakom na obali
i glasno ćuteći sa sumrakom u duši.

Tišina je škrgutala svojim nevidljivim zubima,
skrivena u proređenom šiblju.

Pogledao sam dole, niz kej,
ali nisam pošao za pogledom.

Imao sam osećaj da su sve obale kamenite,
daleke, da su sve puste kao ova.

Stvari su, nekako zastrašujuće brzo, tonule u mrak.
I šiblje, i tišina, i pogled, i obala.

Osvrnuo sam se oko sebe.
Obala je nestajala.
I ja sa njom.

A negde daleko, slutio sam, 
zvonili su praporci, kao jednom davno...

... zvonili su tiho, meko, toplo,
onim već zaboravljenim odjekom,
koji me uvek podseća na nekog mlađeg, 
nekog vedrijeg i veselijeg mene,
koga sam često sretao ranije,

na nekim drugim obalama...

Milen Šelmić