Ponovo si me ostavila

da sâm slušam noć.

A ova noć odzvanja

nemuštim krikom u tami.

Istržem se iz čeljusti očaja

i pretvaram se

da ne čujem Krik.

Na trenutak,

tek na trenutak mi se učinilo

da neko pruža ruke.

Ravnodušnost se nikada

ne može dobro odglumiti.

Popuštaju, jedna po jedna,

sve linije odbrane.

Kao iskidani delići utrobe,

javljaju se nagoveštaji poraza.

Naposletku, ipak,

odlazim za krikom.

Nemušto, u tamu.

Jednom ćeš, slutim,

ponovo slušati noć.

Samo, ne sa mnom.

Ne sa mnom.

Nadam se da tada nećeš biti sama.

Jer,

ako budeš sama, i ti ćeš začuti Krik.

Nemušt.

I taman.

I poći ćeš za njim.  

Milen Šelmić