ne mogu se praviti da te ima,

mada se već duže gledamo u oči, pričamo

o ruskim zimama, lošim rentgenskim snimcima,

kako nam nedostaju

sitni tragovi dečjih cipela, između

prhuti trava i odbačenih zmijskih košulja,

mi sada biramo mesta iz kojih viri

poneka razbarušena glava stabljike

ševara, gde se ljulja kolevka

reke u zajedničkoj krvi, gde nastojim

biti prvi i jedini, dok te bolujem

ili bar na vreme ne zamenim

plućna krila s vetrom, što se tetura

i danima spotiče

o guste kike žila od vrba i graba, koje lupkaju

u modra pleća gorde vestalke, i sva se

preostala ljupkost ovde, ljubavi

reke i iznad neba, hvata i upliće,

u pređu čupavih obrva 

obala Dunava

jagodanikacevic