Siguran sam da tražiš odgovore,

a ja ne znam ni moguća pitanja,

zaista ne znam, Helena...

Mislim da bi me sigurno pitala

gde sam te prvi put video...

i kako sam uopšte znao da si to ti...

Ne znam, Helena...

Možda sam te spazio

u odlomcima sećanja

na neki od prethodnih života,

a možda nisam,

možda te i nisam video,

možda te nikada nisam video,

nego samo osetio tvoj dah,

nekakav nejasan titraj

između sedmog i osmog rebra,

ili negde duboko u krvotoku.

Kako sam znao...

A kako bih mogao znati...

Po otkucajima,

jedino po otkucajima,

ili po tome 

što su utihnule sve ptice

u meni,

što se sav bol

u momentu pretvorio

u jedan jedini zvuk

i samo ja sam ga čuo,

osetio,

poznao...

Tražimo se u pitanjima

i odgovorima

na ta ista, nepostavljena pitanja

ili na neka druga,

koja još nisam uspeo da smislim...

ili samo nemam snage da ih sebi priznam...

Odgovori leže, verovatno, 

baš u tim i u takvim pitanjima,

nepostavljenim,

još nesmišljenim,

očekivanim,

pravim...

Ne znam,

zaista ne znam, Helena...

Milen Šelmić