Ustaj Lenoćka!

Paperje pupi po krovovima grada

od oronulih fasada

do zrnevllja svetlosti koje baca vrapcima u tmini.

Voliš ga!

Jesi li grešna što voliš taj grad i one izmišljene, one doživljene?!

Nisi, moja Lenoćka!

Ustaj, rodili grozdovi kristala po brezastim poljima

Gospođa Mraz ispisala ti je hrpu pisama po prozorima

i deset slika ostavila ispod jastuka.

Deset slika!

Hej, deset slika uma, moja Lenoćka, ustaj!

Madrac ne pomaže trvda glavo

ustaj

trebam tvoj treptaj oka

osmotri koliko parova noćas pleše.

To da propustiš moja Lenoćka?!

…

Jabuke su rodile kao nikada do sad.

Jabuke ne stižu u decembru?!

Lenoćka, ne budali

ti si me tome učila

umočivši kist u svoju veđu od žada.

Obuci tu ribizla pelerinu

daj mi tu malenu šaku

videćeš sve

jato svitaca poleglo na brda

nose ih na krilima kolibri, delfini plešu oko njih

zreli narovi sijaju i svaki nosi po deset jorgovana.

Po deset jorgovana, moja Lenoćka!

Ustaj i ne budali

Delfini ne prave grudve!?

Ti si mi pričala

da na drveću rastu baršunasti suncokreti i medenjaci.

Ustaj

ponekad pišeš kako sanjaš severne zemlje

i da ćeš tamo živeti bar deset puta duže

Više ne

moja Lenoćka pogledaj irvase!

Rasti i raskrajaj stare haljine sena

pa od njih šij ulice za novi svet.

Ti si kameleon preživljavanja nemogućih nejednačina življenja

nemoj meni da pričaš

sećam se studentskih dana

sećam se…

Ustaj!

Život življenjem buja

postelja smrdi na tihu smrt

Ustaaj!

Ti si onaj vragolast crnoooki list, što se baca niz tokove

najbržih voda.

Ti si onaj vatromet boja prskalica

svetlost nad zemljom

nad sobom

da si cela radost bila

bi najcaklenije oko

da si cela slika

bila bi ekspresija najpotpunije sreće

Ti si svitac Lenoćka, samo me ne pitaj kako.

…

Gledam ti rasklopljene grudi

da si cela drvo

bila bi divna mahagoni rezbarija

ožiljaka, ali ipak divna.

Svet će ostati za treptaj oka lepši

od tebe, moja Lenoćka

i dalje nema,

dalje nema!!!

Nećeš izmeniti sve zgađenosti pod stopama

na životnoj mapi

svojoj ni ljudskoj,

ni onaj spisak Nikad nisam shvatila

nećeš skratiti

dalje nema,

dalje nema!

…

Ustaj Lenoćka

život življenjem buja

a smrt ostavi na madracu nek mre

Čekaju nas Moneove biljke iz jezera

obuvaj baletanke u cvetove zarasle

i ne budali!

Ti si mi govorila

u njima se najmekanije pleše po vodi,vatri, snegovima,

oblacima, krošnjama!?

Ustaj, čekaju nas ledeni blokovi

da svetlošću ljubavi, kristalne figure isplešemo

ne, neće živeti samo dan

bar deset vekova u hangarima lepote

Hej, deset vekova, u hangarima lepote, moja Lenoćka!

Ustaj Lenoćka!

Život življenjem buja

smrt ispljuni na madrac nek crnu krv ispusti.

Ti divna moja

mahagoni rezbarijo

ne budali

sucokreti plivaju sa delfinima u nabujalom paperju

svici pevaju iz svake mrve snežnog hleba.

Pevaj!

Jelena Stojkovic Miric